Prostornim planom je kroz referalnu kartu “Turizam i zaštita prirode” definisano dvadeset područja koje bi u budućnosti trebalo zaštititi u skladu sa propisima kojima se reguliše zaštita prirode.
Kroz projekat “Mreža građana za zaštitu prirode” istraživali smo uticaj ljudskih aktivnosti na šest planiranih zaštićenih područja prema Prostornom planu Opštine Paraćin, za koje smo kroz prethodno sprovedene projekte ustanovili da na različite načine trpe pritisak koji ugrožava stanje prirodnih vrednosti zbog kojih su se ove lokacije našle u Prostornom planu, kao lokacije od značaja za prirodu Paraćina.
Navedenih šest područja su Staro Moravište – Korman, Vidovački ključ, kompleks jezera Buljanka, planina Baba, vrelo Grze i vrelo Crnice.
Terenskim istraživanjem i istraživanjem propisa ustanovili smo da se ne nalaze sve ove lokacije u istoj opasnosti, pa čak da u nekim slučajevima ljudske aktivnosti možda mogu i unaprediti biodiverzitet na određenim prostorima, ako se sprovode na pravi način.
Šta smo ustanovili na terenu?
U najtežoj situaciji su kompleks jezera Buljanka i planina Baba.
Kompleks jezera Buljanka je od usvajanja Prostornog plana delimično “progutala” gradska deponija, pa na lokaciji više ne postoje tri, već dva jezera. Problemima ovog prostora se ne nazire kraj, jer novog trajnog rešenja za deponovanje komunalnog otpada na nekoj regionalnoj deponiji i dalje nema. Nastavak deponovanja na ovoj lokaciji koja je davno morala biti zatvorena jednostavno je neodrživ jer će dovesti do dalje degradacije okolnog prostora i teško će se sprovoditi bez zauzimanja novih površina sada slobodnog zemljišta što će dovoditi do daljeg zagađenja na ovom području.
Planina Baba doživljava razaranje ogromnih razmera u kratkom vremenskom roku, kome se za sada takođe ne nazire kraj. Stotine kamiona odvoze kamen, novi kamenolom se širi neverovatnom brzinom i guta nove površine, prašina zagađuju i prostor planine i njive pored transportnih puteva.
Ove dve lokacije su primer teškog oštećenja prirode izazvanog ljudskim aktivnostima, za koje se u najmanju ruku može reći da se odvijaju u neskladu sa svim propisima koje regulišu oblasti delatnosti kojima se životna sredina ugrožava.
Reakcija institucija u oba slučaja bila bi poželjna, veća transparentnost neohpodna.
Sledeće dve lokacije koje su pod velikim pritiskom zbog sličnih razloga su vrelo Crnice i vrelo Grze. Obe lokacije su “žrtve svog uspeha”, jer upravo zbog priče o netaknutoj prirodi, reke turista dolaze na oba područja. Dolaskom hiljada ljudi na na prostore koji nisu adekvatno infrastrukturno opremljeni i uređeni, gde reke ljudi dočekuju nova i nova tursitička preduzeća koja objekte grade i bez dozvola i bez rešavanja problema kakve su otpadne vode koje nastaju njihovim radom i gde nema dobrog domaćina koji brine o komunalnom redu, narušava se priroda – upravo ona priroda zbog koje svi ti ljudi i posećuju vrelo Crnice i vrelo Grze.
Srećom, u oba slučaja problemi su otklonjivi. Potrebno je zavesti komunalni red, primeniti urbanističke planove, obezbediti infrastrukturu i oba područja mogu biti sačuvana za budućnost, pa i unapređena na korist i prirode i posetilaca ali i onih koji od turizma žive.
Na drugoj strani opštine Staro Moravište – Korman lagano nestaje. Komasacija susednih površina, melioracija, decenije navodnjavanja i spuštanje nivoa podzemnih voda, uz prirodni proces zamiranja bare koja se suši i zasipa prirodnim organskim materijalom čine da ova lokacija nepovratno i verovatno nezustavljivo gubi prirodne vrednosti zbog kojih se našla u Prostornom planu. Da li je moguća “renesansa” ovog prostora? Možda, ali isključivo uz obimnu i ciljanu ljudsku intervenciju, za koju je pitanje – da li je potrebna i da li će se na taj način sačuvati ono što su obrađivači Prostornog plana videli na ovom prostoru? Ukoliko nam je cilj da sačuvamo divlje vrste, ptice selice, stanovnike močvarno-barskog staništa u dolini Velike Morave, možda je jednostavnije i bolje da potražimo druga rešenja, na drugim lokacijama koja danas predstavljaju nova močvarno-barska staništa raštrkana uz desnu obalu Velike Morave. Da sva ta staništa evidentiramo, uključimo u sistem zaštite koja će se zaista sprovoditi i na taj način stvorimo ostrva močvarno-barskih staništa koja će pružiti dovoljnu podršku živom svetu koji obitava na takvim lokacijama.
Vidovački ključ, na kraju, možda je priča kroz koju se vidi da ljudska intervencija, u prvom trenutku razarajuća, možda može da vodi i ka povećanju biodiverziteta na dugi rok. Najveći deo ovog područja davno su “zauzele” njive. Bile su tu i prilikom usvajanja Prostornog plana, što nas dovodi u situaciju i da se zapitamo da li su obrađivači tekst plana pisali uz uvid u stanje na terenu ili prosto preuzimajući građu koju je neko znatno ranije, u drugim okolnostima, sačinio. Međutim, severni deo ovog područja zaista ima i odlike “vlažnog, močvarno-barskog staništa”, pošto se na ovom prostoru nalazi niz malih jezera koje periodično plavi Velika Morava. Kako su nastala ova jezera? Ljudskim aktivnostima – kopanjem šljunka. Ovde je zapravo došlo do toga da je ljudska aktivnost koja je u prvom koraku razarajuća za staništa, dovela do toga da se na dugi rok deo prostora vrati u stanje kakvo su u Prostornom planu opisali obrađivači – vlažno, močvarno-barsko stanište.
Međutim, da bismo proglasili eksploataciju šljunka u dolini Velike Morave “blagotvornom za živi svet” potrebno je mnogo više od toga da konstantujemo da kao sporedni efekat eksploatacije posle mnogo godina sterilnosti dobijamo prostore koji se mogu okarakterisati kao povoljno stanište za određene vrste biljaka i životinja. Da bi eksploatacija šljunka koja je u prvom koraku razarajuća zaista imala dugoročne pozitivne efekte po živi svet bilo bi neophodno sprovoditi je sa upravo takvim ciljem – da se na kraju rekultivacijom prostora obezbedi brz i trajan povratak močvarno-barskih staništa na stara eksploataciona polja, uz dodatni uslov da ovi prostori ne trpe dodatnu štetu nepropisnim odlaganjem komunalnog i građevinskog otpada i nastavkom rada teških mašina njihovim korišćenjem kao privremenih deponija šljunka, čime se uznemirava živi svet na tom prostoru.
Dakle, eksploatacija šljunka u dolini Velike Morave bi se mogla iskoristiti uz planiranje i kontrolu i za povećanje biodiverziteta, ali to za sada nije slučaj. Pozitivni efekti, kad ih ima, rezultat su slučajnosti a ne namere, pa stoga ovom prilikom samo ukazujemo da postoji i drugi put, put planiranja i truda da se rekultivacijom eksploatacionih polja stvore nove mogućnosti.
Kakav je konačni zaključak o uticaju ljudi na šest planiranih zaštićenih područja u Opštini Paraćin koja smo istraživali kroz naš projekat?
Uticaj ljudi i dalje se može oceniti kao pretežno negativan, čak i razarajući u slučaju planine Baba i kompleksa jezera Buljanka. Međutim, ovakav ljudski uticaj nije posledice nekakvog usuda na koji se ne može uticati, već nepoštovanja propisa, standarda, načela transparentnosti, usvojenih planova. Kompleks jezera Buljanka ne bi bio ugrožen da je lokalna samouprava poštovala sopstvene planove o zatvaranju deponije, planina Baba ne bi bila izložena razaranju da su institucije poštovale odredbe Prostornog plana Opštine Paraćin, vrelo Grze i vrelo Crnice ne bi bili na način kako je to sada slučaj ugroženi ljudskim aktivnostima da su primenjene sve odredbe urbanističkih planova, da je upravljač “Spomenika prirode vrelo Grze” organizovao čuvarsku službu, izdvojio sredstva za uređenje prostora.
Štetne posledice po prirodu nisu nastale zbog neminovnosti, nego zbog odsustva akcije, odsustva poštovanja usvojenog, što se može otkloniti ukoliko za tim ima volje i rešenosti onih koji su u prilici da odluke donose.
Šta nam je činiti na osnovu ovog zaključka? Uticati na lokalnu zajednicu na takav način, da se obezbedi transparentnost rada institucija, dosledno poštovanje propisa.
Prirodu ćemo efikasnije zaštititi izgradnjom institucija, nego zasađivanjem hiljadu stabala.
Ova internet strana je razvijena u okviru projekta „Mreža građana za zaštitu prirode“, kao deo aktivnosti programa EKO-SISTEM koјi realizuјu Mladi istraživači Srbiјe, a podržava Švedska.
