Основни пропис који регулише питање израде и усвајања Програма заштите животне средине локалне самоуправе је Закон о заштити животне средине (“Сл. гласник РС”, бр. 135/2004, 36/2009, 36/2009 – др. закон, 72/2009 – др. закон, 43/2011 – одлука УС, 14/2016, 76/2018, 95/2018 – др. закон, 95/2018 – др. закон и 94/2024 – др. закон).
У делу “Програми и планови” најпре се у члану 64. Закона прописује доношење Националног програма заштите животне средине, који доноси Влада Србије на период од најмање десет година, као и доношење Акционих и Санационих планова (члан 65. и 66. Закона). Акциони планови су “краткорочни инструменти” за имплементацију Националног програма, док се Санациони план доноси у посебним ситуацијама када нпр. загађење на одређеном простору превазилази ефекте редовних мера које се предузимају за отклањање последица, када је потребно хитно деловање или локалне и покрајинске власти нису у могућности да се изборе са насталим проблемом.
Чланом 67. Закона прописује се да планови садрже нарочито: стање, мере, процену утицаја на здравље људи у случају угрожене животне средине, носиоце, начин, динамику и средства за реализацију плана.
Коначно, чланом 68. прописује се између осталог да Аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе доносе програм заштите животне средине на својој територији, односно локалне акционе и санационе планове, “у складу са Националним програмом и плановима из чл. 65. и 66. овог закона и својим интересима и специфичностима“.
Закон на крају прописује у делу “IX Казнене одредбе” у члану 120. тачка 11a) да ће се новчаном казном од 25.000 до 50.000 динара казнити за прекршај одговорно лице у органу управе, односно јединици локалне самоуправе, односно организацији која врши јавна овлашћења ако не донесе акциони, односно санациони план (члан 68), као и да се за прекршај из става 1. овог члана (у шта спада и тачка 11а) одговорном лицу у органу управе, односно јединици локалне самоуправе, односно организацији која врши јавна овлашћења може уз изречену казну изрећи и заштитна мера забране вршења одређених послова у трајању до једне године.
Из наведеног произилази да неусвајање Програма заштите повлачи и конкретне (прекршајне) последице, будући да се локални акциони планови израђују на основу претходно усвојеног Програма.
Како заиста стоје ствари у пракси?
На интернет страни Министарства за заштиту животне средине у делу “Документа” у коме се налазе “Стратегије”, у време писања ове Анализе током јула 2026. године било је могуће приступити линку под насловом “Национални програм заштите животне средине”, других стратешких докумената на овој интернет страни није било. Међутим, отварање овог линка водило је на документ усвојен 2010. године, који више није на снази и који је у међувремену и уклоњен са ове интернет стране.
У оквиру пројекта “Заједно за животну средину” који је реализовала Београдска отворена школа (БОШ) у извештају објављеном на њиховој интернет страни 14.4.2024. године наводи се између осталог да је Национални програм за заштиту животне средине истекао 2020. године, а да нови у том тренутку још увек није био усвојен.
У овом извештају се наводи да је 67 општина и градова (или 46%) до сада усвајало програм заштите животне средине, док 78 општина и градова никада није имало овај програм, као и да 20 од ових 67 општина има важећи програм (у тренутку израде извештаја 2024. године), али је њих 13 пред истеком.
Влада Србије усвојила је 30. јула 2026. године Стратегију заштите животне средине “Зелену агенду за Србију” до 2033. године, “која представља свеобухватан стратешки документ за даље унапређење стања животне средине, одрживог развоја и спровођење мера које ће допринети бољем квалитету живота свих грађана”, како је саопштило Министарство заштите животне средине.
Према одредбама Закона о планском систему Републике Србије (“Сл. гласник РС”, бр. 30/2018) у делу “2. Документи јавних политика” – “Појам и врсте докумената јавних политика“, Члан 10 уређује да је “Документ јавних политика плански документ којим учесници у планском систему, у складу са својим надлежностима, утврђују или разрађују већ утврђене јавне политике“, а према овом члану
“Врсте докумената јавних политика јесу:
1) стратегија;
2) програм;
3) концепт политике, и
4) акциони план.“
Односно, после измене прописа који се односе на плански систем, чини се да Закон о заштити животне средине није у потпуној сагласности са Законом о планском систему, па више најважнији стратешки документ у области заштите животне средине није Национални програм – предвиђен Законом о заштити животне средине, већ Стратегија заштите животне средине “Зелена агенда за Србију” до 2033. године.
Из свега наведеног јасно је да усвајање стратешких докумената у области заштите животне средине није први приоритет ни локалних ни државних власти, с обзиром на то да је претходни стратешки документ истекао 2020. године, а нови усвојен тек 2026. године. Зато не чуди ни то што општина Параћин, према званичној информацији општинске управе коју смо прибавили, нема важећи Програм заштите животне средине нити је сличан документ усвајала у прошлости.
У делу интернет презентације општине Параћин у коме се налазе објављена планска и стратешка документа, у делу “Стратегије и планови” објављен је Акциони план 2012. – 2017. године Стратегије одрживог развоја општине Параћин за период од 2008. до 2017. године као и сама Стратегија, чији је један део Заштита животне средине и енергетска ефикасност.
Осим овог документа чија је важност давно истекла, о животној средини говори се и у урбанистичким плановима који су објављени у овом разделу, али у оквиру различитих решења везаних за просторно планирање и комуналне делатности које су повезане са заштитом животне средине као што је управљање отпадом и пречишћавање отпадних вода, док се нешто конкретније говори о заштити природе у такође истеклом Просторном плану општине Параћин који одређује локације потенцијалних заштићених подручја.
У одговору Скупштине општине Параћин на наш захтев за слободан приступ информацијама од јавног значаја из августа 2026. године наводи се да Програм заштите животне средине у општини Параћин није усвојен, чиме се и формално потврђује да кровни стратешки документ у области заштите животне средине не постоји.
Закључак је да општина нема важећа стратешка и планска документа која би обухватила област заштите животне средине, некада усвојени планови и стратегије више нису на снази, а нових за сада нема на видику.
Ова суморна слика стратешког планирања у локалној заједници са друге стране отвара широке могућности за промишљање и проналажење решења за проблеме који су се појавили у деценијама које су прошле од израде или ажурирања истеклих докумената (Стратегија одрживог развоја израђена је 2008. године, последњи акциони план 2012. године, а Просторни план општине ажуриран је 2011. године).
Наиме, пошто нема усвојених и важећих планова, нема ни ограничења која би можда из њих проистекла, односно доносиоци одлука могу потпуно неспутани теретом идеја из давне прошлости, које би време до сада можда прегазило, да планирају потезе и траже решења за време које долази. “Табла” на којој треба скицирати нове планове и активности практично је празна, то је шанса коју треба искористити!
На овом месту нећемо се даље бавити сликом стратешког планирања у локалној заједници, већ ћемо стратешке документе за поједине области (као што је на пример управљање отпадом) поменути у поглављима Анализе која се баве том темом, да бисмо на крају у оквиру препорука сумирали шта је по нашем мишљењу корисно учинити да би се постојеће стање унапредило.
Наша организација је добила подршку Владе Швајцарске кроз пројекат „Заједно за активно грађанско друштво –АKТ”, који спроводе “Helvetas”Србија и Грађанске иницијативе. Мишљење које је изнето на овој интернет страници је мишљење аутора и не представља нужно и мишљење Владе Швајцарске, “Helvetasа“ или Грађанских иницијатива.
